Миша Ђурковић, Фонд стратешке културе, 12.03.2010
Стицајем околности у Србији су се у кратко време појавиле две петиције интелектуалаца и јавних личности, поводом два горућа политичка и стратешка питања. Обе петиције односе се на одређене суштинске дилеме и на први поглед обе су опозиционо интониране. Овде ћемо покушати да анализирамо и сама питања на која се односе, али и узроке њиховог различитог пријема у јавности и различиту судбину.

Потписивање јавних петиција и апела било је веома раширен обичај током осамдесетих година и то посебно у земљама реалног социјализма. Наиме у условима једнопартијских диктатура, дисиденти и опозиционо оријентисани интелектуалци са политичким амбицијама, будући да своје амбиције нису могли да остваре преко регуларне политичке борбе, били су принуђени да изналазе алтернативне методе за деловање према јавности. То је доба оживљаваља идеје о грађанском односно цивилном друштву и покушаја стварања алтернативних јавних простора који би били супротстављени тадашњим комунистичким властима.

Са формалним увођењем политичког плурализма и омогуђавањем политичког деловања, пeтиционаштво је замрло. Бивши дисиденти су формирали политичке партије и преко скупштине и медија могли су свакодневно да износе своја гледишта. Скретање пажње јавности замењено је борбом за гласаче. Петиције и јавни апели појавили би се током деведестих повремено из кругова нових невладиних организација које је Запад оформио као неку врсту идеолошког бича. Само је неупућене могла да изненади чињеница да такозвани опозициони медији већу пажњу посвећују јавном апелу неких десетак организација које представљају двадесетак људи него политичким партијама које су добиле по више стотина хиљада гласова.

Почетком јануара у јавности се после дужег времена појавила једна јавна петиција која је многе подсетила на акције од пре дваесет и пет година. НА конференцији за штампу одржаној 12. јануара академик Матија Бећковић, професор Светозар Стојановић и председница УНС Љиљана Смајловић представили су јавности Захтев за расписивање референдума о питању приступања Србије НАТО пакту. У овом документу се тврди да упркос прокламованој неутралности Србије, актуелна власт на мала врата, испод жита српску војску све више увлачи у натовске структуре и де факто ову државу уводи у НАТО пакт. Потписници апела, подсећајући на историју сукоба Србије са овом војнополитичком организацијом, траже стога да се организује референдум и да народ одлучи о питању будућег безбедносног усмерења своје државе.

Сама по себи ова инцијатива је легитимна, важна, истинита по својим тврдњама и чини се неопходна у Србији која се поново налази на размећи светова. Није ни чудо што је иза ње стало око 200 јавних личности међу којима има и низ академика, неколико епископа СПЦ и других људи од несумњивог формата. Постоји, међутим у вези са њом и читав низ занимљивих питања на које недостају одговори.

Читав посао око организације и спровођења ове јавне акције водили су људи из Фонда Слободан Јовановић, који је заправо орган Демократске странке Србије, партије која је већи део прошле децније провела на власти и која је на последњим изборима добила око десет посто гласова. Дакле не ради се о класичној иницијативи невладиног сектора већ о политичкој акцији иза које је стала једна релевантна политичка странка, у овом тренутку опозициона.

Прво питање које је поставио један од потписника апела, (1) јесте зашто та партија док је сама била на власти није у Парламенту изгласала тавку иницијативу и омогућила грађанима Србије да се о томе изјасне. У тренуцима притиска Нато земаља у вези са косметским преговорима, резултат би био сасвим извесан. Штавише док је ДСС био на власти у јулу 2005 Србија је са САД потписала јавности недоступан уговор о транзиту америчких војника (потписао коалициони партнер Драшковић) што је био увод у потписивање СОФА споразума у септембру 2006.

Други низ питања поставио је још један од потписника, књижевник Павле Ћосић. (2) Он је осудио начин на који је читава прича изведена и запитао се зашто је само 200 људи потписано, зашто је Захтев објављен пет месеци након почетка акције и зашто је све изведено толико траљаво да се тиме обесмишљава сваки покушај озбиљне анти-нато акције у Србији. Акција је заиста крајње траљаво направљена укључујучи и погрешно навођење имена (Антонић написан као Антић), без икакве ограде наведено је име сликарке Косе Бокшан која је у међувремену преминула итд. Узалудност читавог подухвата се нарочито истиче тиме што након објављивања апела и потписника , организатор као једини резултат представља низ јавних трибина. Дакле иако иза акције стоји политичка партија она очиглено и не помишља да покрене акцију за прикупљање 100 000 потписа којима би се тражени референдум стварно омогућио. Зашто? У исто време Српска напредна странка је за само пар недеља прикупила 500 000 потписа грађана којима се тражи расписивање превремених избора. Дакле ДСС једноставно неће да уради оно што наводно захтева, те њихова акција очигледно има неки други циљ.

Ако је мотив да се отварањем ове теме подигне рејтинг посусталој Коштучиној странци, онда се тиме није много добило. По свим истраживањима они се полако спуштају ка цензусу, а чак је и Велимир Илић почео да се од њих удаљава приближавајући се Николићу. Једини резултат који је ова петиција до сада имала јесте отварање јавне расправе у Србији о могућности њеног прикључења НАТО-у. У Србији су иначе готово сви медији под контролом или владајуће странке, или странаца или тајкуна. Дакле индиректно скоро све медије контролише Запад. Отуд је крајње занимљиво да су након објављивања ове петиције, као по команди сви ти медији отворили своје странице и канале за отпочињање расправе која и ових дана увелико траје. Ова иницијатива је Западу очигледно итекако одговарала јер је НАТО земљама важно да се ова тема постепено отвара и да се јавност полако препарира за могућност прикључења.

Оваква размишљања на потврди добијају када се установи да је петиција објављена непосредно пред долазак нове америчке амбасадорке Мери Ворлик чији се основни задаци, судећи по њеном претходном радном искуству, своде на спречавање изградње Јужног тока (њен супруг Џејмс је нови амбасадор у Бугарској) и на припремање Србије за улазак у НАТО.

Свесно или несвесно читава иницијатива ДСС иза које је стало много озбиљног и часног света има за последицу да се акција дезавуише и да од референдума неће бити ништа, док се друге стране њоме отвара управо онавка расправа каква заговорницима уласка у НАТО одговара. Што ће рећи ДСС се противи НАТО-у исто како је спречавао одвајање Црне Горе и исто како је одбранио Космет.

Ову моју тезу најбоље илуструје однос истих тих медија према другој петицији која се појавила у јавности пре месец дана. Наиме, након најаве председника Тадића да ће парламент Србије ускоро усвојити посебну резолуцију којом се осуђује «геноцид у Сребреници» неколико српских невладиних организација, Двери Српске, Центар за конзервативне студије и Институт за истраживање српских страдања покренули су акцију Српске жртве нису мање важне. Упућен је апел јавности и посланицима против доношења такве резолуције иза кога је до сада стало преко 260 јавних личности (више од сто доктора наука) и скоро стотину српских удружења и невладиних организација из Србије, других српских земаља и расејања. Посебно треба истаћи фантастичан одзив дијаспоре и чињеницу да никада толико вредних људи из наше дијаспоре није стало иза једне акције.(3)

У оквиру акције одржана

је конференција за штампу, активисти су гостовали у низу градова по Србији, представљен је специјални темат часописа Двери посвећен Сребреници, покренута је група на фејсбуку итд. Комплетну акцију су медији у Србији у потпуности прећутали. (4) Штавише по старом пропагандном методу Слободна Европа и Б92 су узгред нападали читаву акцију, а да својим слушаоцима никад нису представили основну информацију о чему се ради.

Упркос томе акција се наставља са све већим одјеком. Већ најављено доношење резолуције одложено је за мај, а неки делови владајуће коалиције су близу побуне.

Овако различит пријем у контролисаним медијима ове две резолуције много говори о стварном стању у коме се држава налази. Наспрам одвојене политичке касте у којој су разлике између власти и опозиције минорне, у друштву, међу интелигенцијом и обичним народом јачају спонтане снаге отпора.
____________________

(1) Ђорђе Вукадиновић, http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/ZAVODENJE-ZA-NATO-PLANINU.sr.html

(2) Павле Ћосић, http://www.nspm.rs/politicki-zivot/gle-potpisao-sam-peticiju.html?alphabet=l

(3) Видети списак потписника на сајту Двери , http://www.dverisrpske.com/

(4) Једини часни изузеци јесу емисије Питања и одговори Оливере Милетовић на регионалној телевизији Палма плус и емисија Милорада Вукашиновића на локалној телевизији Мост.

< Претходна		Следећа >