Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 01.03.2010
Злурадост странаца није ништа према запањујућој равнодушности Тадићевих министара, која ме доводи на праг да не поверујем како је та арогантна нирвана преовлађујућег дела владе само производ пуке министарске неспособности

Сви абери који последњих недеља у Београд стижу из Вашингтона и главних европских престоница казују да је, што се њих тиче, остало веома мало од кључног Тадићевог изборног концепта како су одбрана Косова и улазак у ЕУ два одвојена процеса. Да би га уверили како није реч о пуким гласинама, цео низ западних амбасадора и „анонимних али поузданих извора" ових дана је узурпирао простор у српским новинама да би Тадићу поручио како Србија не мора да призна Косово на свом путу у ЕУ, али с њим мора да уради све друго што би покрајину легитимисало из Београда као независну државу.

И, наравно, Тадићу и Јеремићу су се кроз српску штампу обраћали као кроз сопствену, макар утолико што ни у једним од тих новина нису добили ниједно питање које не би поставили сами себи, чак ни толико да одговоре шта је то што се у ЕУ променило према Тадићу од времена последњих избора, када су сви они потврђивали његову концепцију о два одвојена процеса. И како то да нико у понедељак није стиснуо да у Београду пита Бернара Кушнера како замишља да Србија са Косовом има пријатељске односе, о којима је говорио, а да га притом не призна.

Да једино зло у Србији никад није усамљено, показује и притисак из националних кругова, који Тадићево понашање на Косову све директније и егзалтираније описује као издају, а све чешће се у сличним тоновима о његовој косовској политици изјашњавају и медији и дипломате кључног косовског савезника Русије. То опет говори како је виђено да ће Тадић најважнији део своје политике - и Косово и ЕУ - спасавати или ће капитулирати на њему у наредна два месеца, када социјална криза достиже врхунац на велику радост његових све злурадијих страних партнера, који верују како ће управо та криза и мотивисати и убрзати српског председника да своју политику извуче из етапе када је она и вода и вино и да је усмери јасним опредељењем према једној од две стране - према Косову или ЕУ. Тек, њихова злурадост није ништа према запањујућој равнодушности Тадићевих министара, који месецима изнова повећавају намете на осиротеле грађане и својим изјавама и понашањем вређају интелигенцију чак и оног пристојног тихог света, одакле сам нешто на прагу да не поверујем како је та арогантна нирвана преовлађујућег дела владе само производ пуке министарске неспособности.

Наравно, слабљење српског председника јесте општи политички тренд, који се дешава уз ауторизацију кључних западних земаља, и у њему не учествује само његова влада: не верујете ваљда како би се, да није тако, атлантистичка струја из Борисовог окружења скупљала по вечерама на којима се може чути и то да је он потпуно некомпетентан да води земљу; не би се тајкуни из „Привредника" усудили да напрасно покажу разумевање за синдикате и пактирају с њима у притиску на гувернера Јелашића; не мислите ваљда да би напредњаци скупили скоро милион потписа за расписивање нових избора, пре него што би их назвали из неке западне амбасаде и поручили им да се не играју главама. Наравно да не би, тек сви су они, што из глупости што из амбиција, део једног притиска, за који нико не зна како ће се завршити.

Циљ свега тога је следећи: Тадић и Јеремић морају бити на коленима пре одлуке хашког суда правде која се очекује у априлу, а коју би неке од тих земаља волеле да одложе до септембра пуни поверења у чињеницу да је лакше радити са Тадићем на леђима него са Тадићем на коленима. Наравно, о лојалности и пријатељству земаља које Борисову владу и даље описују као најевропскију у историји Србије могли би се написати романи, а да се у њиховом односу према њему не појави ништа што већ нису искусили Ђинђић и Коштуница. Претпостављам да је и Тадић свестан тога, тако да би поступање по матрици његових претходника - да подигне руке до неба и каже да је преварен, и да су главни центри његовог данашњег слабљења управо они који су му се представљали као најбољи пријатељи - било не само јалово понављање него и један патетични лузерски чин, који би евентуално усрећио националисте дајући им за право, али не нудећи чак ни њима ништа више од те мале покварене сатисфакције у којој су издајници сви који не мисле као они.

Тадић може и да настави са попуштањем, може да се закуне да одлуку Међународног суда правде неће поменути никад и нигде, може чак и да натера своју странку да подржи кандидата невладиних организација за известиоца за људска права и одрекне се свог; али свеједно, чак и физички капацитети попуштања нису безгранични. Тим пре што је Косово у српској анамнези као шећерна болест: од ње се не умире, али с њом је свака друга болест потенцијално смртносна. Речју, није Косово нешто због чега ће изгубити власт или главу, али јесте одлична прилика да све оне који имају разне социјалне мотиве да праве проблем и то не могу да ураде јер проблем не могу да артикулишу - да заправо попизде због Косова, које се артикулише веома лако као нешто што углавном не знамо шта је, али осећамо да нам прави велику рупу када га отимају.

То би значило како би Тадић и Јеремић, ако би прокоцкали предност коју им даје Суд у Хагу, видели се са Сејдиуом и направили односе са земљом коју не прихватају, тог тренутка завршили посао. После тога би им само преостало да смисле неки добар разлог да се склоне јер би тада регионална прича добила своје убрзање, а они би били превише улупани да је прате.

Најближе памети је да ће Тадић лагано падати и попуштати до априла и одлуке суда, да ће ствари око њега наставити да се руше, да ће његови министри бити још равнодушнији а грађани још бешњи, да ће Тома Николић са својим потписима увелико начети и други милион и да се Борис само може надати како све то неће отићи сувише далеко, макар колико да би могао да у релативном миру дочека судску одлуку. Тада би имао јак преговарачки адут, тим пре што су му све западне земље већ рекле колико би их погодило када би одлуку из Хага изнео пред Генералну скупштину УН. Јер, после Генералне скупштине, Вук Јеремић не би скакао по живцима западних дипломата зато што је безобразни клинац или зато што му је то рекао Тадић, већ зато што му је налог за то дала Генерална скупштина, што ће рећи парламент целог света.

Не верујем да ће ће Борис и Вук одмах потрчати у Генералну скупштину, пре ће бити како ће покушати да одлуком Суда тргују. Ако успеју, биће то преседан првог реда, којим ће бити назначено да је водеће политичке силе света победила једна земља која није имала ништа од озбиљних спољнополитичких ресурса - ни војску, ни економију, ни углед, чак ни толико да може да издржава саму себе - тек имала је иза себе један свој тешки проблем који су многе земље света препознале као нешто што би могло да задеси и њих и једног заиста дрског министра, који ће теже преживети своје успехе него сви његови колеге из владе своје неуспехе.

У историји су такве победе, дакле, сувише ретке да би се с тим у рачунало као са готовом ствари. Ако на темељу одлуке Суда у Хагу уопште буде неких преговора, они ће бити комбиновани са тешким притисцима, са даљим уценама и довођењем Србије на саму ивицу. Отуда некако изгледа да цела политичка сцена у Србији у овом тренутку ради за странце: и Борисови министри када дају глупе изјаве о томе како Србија излази из рецесије, а свако ко их слуша зна да живи много горе него јуче; и Томини људи, када пљескају ручицама пред тим што су се приближили првом милиону потписа за нове изборе; и Коштуница када тврди како је Тадићева екипа економски и политички упропастила Србију; и националисти који говоре о издаји наговарајући Бориса да спасе душу уместо да спасе Србију.

Тако се Тадић са Јеремићем на неки начин нашао сам на политичкој позорници: он нема владу која ради за њега, него против надајући се да ће преживети оно што њих двојица не могу. Затим, Борис има две врсте опозиције - једну, која обећава странцима како би они све то што њега чека извели и брже, и елегантније, и јефтиније, и другу, која верује како је могуће супротставити се моћнима без икаквих ресурса иза себе уводећи Србију у круг достојанственог пакла. Јер, на таквој сцени се чак и озбиљан адут, попут очекиване одлуке Суда правде, појављује као опасност која може да убије.

< Претходна		Следећа >