Величина текста

Беседа Владана Глишића на сахрани књижевника Данка Поповића

dverisrpske.com, 14.08.2009
Та генерација младих Срба који улазе у друштвену арену може да поручи садашњој елити духовних пигмејa, оној елити што ће још само неко време владати:“ Узалуд сте покушали да украдете Данка Поповића, да га прећутите, да га заобиђете, да му ускратите све заслужене награде. Узалуд, јер је Данко Поповић у нама посејао семе Милутинове истрајности и храбрости, оно семе које ће поново пробудити српски народ и створити Србију по мери Милутина.

Посебна ми је била часта што сам имао привилегију да Данка Поповића зове чика Данко. Посебна је то била привилегија што сам могао да кажем да ме је Данко Поповић научио како да српски мислим о култури, историји, политици.

И данас, када се од њега привремено опраштамо, посебна је част што у име неколико генерација оних које је он на непосредан и чудан начин учио могу да кажем шта је за нас значио сваки разговор под липом који смо водили са чика Данком.

Ти разговори, те прилике да будемо сведоци како чика Данко као некакав старовременски пророк оштро износи своја оргинална промишљања , то је било немерљиво богатсво што је остављало незабораван печат на сваког од нас.

Сви који су имали срећну прилику да чују како је говорио Данко Поповић, који ће имати прилику да прочитају оно што је написао Данко Поповић, сви они знају да чика Данко није био уобичајен, није био конвенционалан, знају да је био оштар и да је бритко, са младалачком страшћу говорио о свему о чему је говорио.

Зато и данас, и овде имам обавезу да кажем непријатну истину о нашем времену о нашем друштву које је Данка Поповића прогонило, забрањивало и на крају прећуткивало до самог краја његовог живота. Свако може себи да постави једноставно питање: да ли је могуће да је Данко Поповић – писац толико сјајних романа, човек који је оставио такав траг у нашој књижевности, кинематографији, политици и друштвеном деловању, човека који је написао Књигу о Милутину, да ли је случајно то што за таквог човека већ деценијама нема места у нашој јавности, поготово медијској јавности.

Зар је нормално да нико од нас не може да се сети ни једног интервјуа са Данком Поповићем који сте могли да видите на нашим медијима, да о њему нема ни једне телевизијске емисије, да су га толике награде заобишле, да он није добио ни једно привилеговано место у државним и културним установама данашње Србије?

Наравно да то није случајно, није спонтано, није нормално. Одувек је дело Данка Поповића и свако јавно иступање било такво да је изазивало потресе, али је његова Књига о Милутину када се појавила била прави земљотрес. Тај земљотрес ни до данас му нису опростили.

Чика Данко је написао многе књиге и његово дело је и без Књиге о Милутину довољно велико да га с правом сматрају великим српским писцем друге половине двадесетог века. Али ова књига, мала по обиму а велика по одјеку који је изазвала, показала је да је Данко Поповић опасно у дослуху са својим народом, да разуме српску душу до њеног архетипа и да има исто тако опасну особину да ту душу узнемири да цео народ пробуди и покрене.

Тада су Данка Поповића у Србији читали сви, без обзира на друштвени статус и образовање, тада су га сви знали као народног писца. А он је већ годинама био дисидент, режиму непријатни интелектуалац који је бунио народ. И тада је било нормално да га ставе на спискове непожељних. Нормално је да морални патуљци тог времена проскрибују народног горостаса какав је био Данко Поповић.

Али шта се од тада променило. Променили су се режими, разним су заставама махали и многи тадашњи дисиденти постадоше садашњи властодршци. А Данко Поповић остаде дисидент до последњег дана. Толике демократије и демократе стигоше у Србију али Данка Поповића заборавише на списку забрањених, на списку проскрибованих, на списку прећуткиваних. Све је било исто једино је уместо јавних напада на Данково дело наступила лукавија и убитачнија тишина. Јавна тишина и прећуткивање Данка Поповића. Добро су проценили, знали су да онај ко је једном пробудио Милутина у српском народу може то увек да изведе. И зато чика Данко остаде последњи дисидент. Остаде прикован на маргину јавног живота Србије до самог краја.

Међутим , сведок сам колико то ништа није значило, колико је то јалов покушај да се писац Књиге о Милутину заборави. Све ове године је Данко Поповић остао мит и легенда у очима младих српских интелектуалаца, друштвених и културних посленика, па и политичара…

Када је чика Данко својом књигом створио велики народни покрет крајем осамдесетих година прошлог века и када су тај талас други украли и скренули у бестрагију (како би чика Данко рекао) све је изгледало изгубљено. Али последњих година ниче читава генерација људи који су тада били деца а данас су најдиректнији наследници политичке мисли која је прозборила кроз Данковог Милутина. И ти људи, на чудан начин ученици друштвене мисли Данка Поповића обликоваће будућу Србију.

Та генерација младих Срба који улазе у друштвену арену може да поручи садашњој елити духовних пигмејa, оној елити што ће још само неко време владати:“ Узалуд сте покушали да украдете Данка Поповића, да га прећутите, да га заобиђете, да му ускратите све заслужене награде. Узалуд, јер је Данко Поповић у нама посејао семе Милутинове истрајности и храбрости, оно семе које ће поново пробудити српски народ и створити Србију по мери Милутина.

Учинићемо све да би једног дана, када се поново сретнемо са чика Данком, могли да кажемо (онако како би Милутин рекао) да смо се „уписали у људе“ и да смо створили Србију на коју би Данко био поносан и у каквој би желео да стасава његов унук Богдан.

Хвала још једном чика Данку за све чему нас је научио. Трудићемо се да га будемо достојни.
Коментари (0)Add Comment

Напишите коментар

busy

Претрага текстова

Secured by Siteground Web Hosting