Стицајем околности, српски народ и држава Србија касне у развоју за већином европских земаља. Док су најважније земље Европе током 19. века већ увелико развијале своје привредне, политичке и уставно-правне системе, ми смо се тешком муком ослобађали од отоманске окупације и врло постепено постављали темеље за све секторе који чине једну државу и друштво. Када је направљен некакав прикључак у првој половини прошлог века, дошло је шездесет година владавине комунизма, што је још једном прекинуло континуитет нормалне друштвене и економске еволуције. Почетком 21. века, ми смо принуђени да углавном испочетка откривамо неке обичаје, институције, традиције и мисаоне системе. Тако је и са конзервативизмом.

Када неко покушава да говори о конзервативизму код Срба, свакако мора да буде изузетно опрезан. Опасност долази са две стране. Прво, још увек доминатно наслеђе комунистичке историографије оставило је обичај да се као конзервативни третирају сви они покрети и мислиоци који нису били на линији прогреса и, како се то у новој верзији комунистичке идеологије каже, модернизације. И даље су живе неокомунистичке школе мишљења које сматрају да је конзервативно све оно што не ваља и које у конзервативни табор трпају своје политичке противнике арбитрарно, без икаквог критеријума.

Такав је случај, на пример, са зборником Српска конзервативна мисао објављеним пре неколико година, који је према само њему јасним и нигде наведеним критеријумима саставио господин Мирко Ђорђевић ( издање, Хелсиншки одбор, Београд, 2003.). У овом зборнику су сакупљени радови веома шароликог друштва, укључујучи Аписа, владику Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и Драгоша Калајића. Аутор је у једној веома аљкавој псеудонаучној публикацији заправо покушао да под појам конзервативизма стрпа све контроверзне интелектуалце и практичаре који би се могли наћи под одредницом екстремне деснице. Истовремено је наменски пропустио да у конзервативце уврсти неке од најзначајнијих политичара, научника и писаца који су себе несумњиво на тај начин доживљавали, попут кнеза Михаила, Слободана Јовановића или напредњака. Штавише, управо се припадници Напредњачког покрета и странке који су себе – као што ћемо даље видети – експлицитно описивали као козервативце, гурају у табор модернизатора који су наводно супротстављени конзервативизму. Само лоша воља или намерна манипулација могу бити заслужни за ово намерно перверзно избегавање признавања чињенице како су често најозбиљнији а увек најтемељнији модернизатори и реформатори управо конзервативци – то смо раније видели на примерима Маргарет Тачер, Роналда Регана или Вацлава Клауса.

Код старије прокомунистичке историографије и историје идеја, када су интелектуално поштење и стручност били далеко већи, то није био случај. На пример, у Историји политичке мисли у Србији 19. века др. Васа Чубриловић је доследно примењивао критеријум поделе на конзервативне и либерално-демократске снаге, па је међу прве убрајао владаре, двор, уставобранитеље, бирократију пристиглу из Угарске, Радикалну странку у каснијим фазама, али и напредњаке. Ови класични критеријуми поделе, без обзира на вредносне оцене о појединим актерима, и данас су употребљиви.

Други проблем долази од разумљиве склоности припадника малих народа, какав је наш, да у своју традицију уписују, односно да у њој траже, и оно чега тамо нема. Постоји, наиме, тежња да се примери из сопствене историје превише уздижу како би се некако увели у пантеон европских и светских стваралаца исте провинијенције. Тако су комунисти раније покушавали да од Светозара Марковића, човека који је умро у 29. години живота без озбиљних, систематских радова, створе генијалног, оригиналног мислиоца који би могао да стане уз ако не баш Маркса, онда Бакуњина, Прудона или Бернштајна. Са, истина, нешто мање ентузијазма, али и са ипак довољно претеривања, у последњих десетак-петнаест година било је покушаја да се Владимир Јовановић и други припадници либералног покрета у деветнаестовековној Србији узнесу до ранга равноправног мисаоног и практичног учесника у либералним и национално-ослободилачким стремљењима друге половине 19. века.

Свако ко покушава да нађе реалне основе за проналажење елемената конзервативне традиције у Србији мора се сачувати од таквих грешака. За велике синове нашег народа велико је признање што су уопште у тако тешка времена и у тешким условима успевали да се ишколују и да многе делове тог знања практично искористе како би помогли свом заосталом народу да се постепено све боље организује и да улази у породицу цивилизованих народа. Поштено речено, тешко је ико од њих могао да стигне до интелектуалних висина чак и неког просечног професора у великим земљама, а камоли до оригиналних доприноса нпр. класичној конзервативној теорији. Такве могућности ће се, ако бог да, постављати тек пред генерације које долазе и које ће захваљујући интернету, електронским медијима и другим облицима техничке помоћи заиста моћи да дођу до свих информација, књига и часописа до којих приступ имају и њихове колеге у богатим земљама.

Велика заслуга прошлих нараштаја је то што ове генерације неће морати да пођу од нуле. Оне ће ипак имати неку традицију на којој могу да граде и, још важније, моћи ће да уче методологију прилагођавања знања за потребе овдашњих прилика.

Стога се и без класичних претеривања, уз извесне ограде и опрезност, и код нас могу наћи солидни угаони каменови за трасирање конзервативне традиције. За овај пут издвојићемо неколико значајних имена и неколико политичких покрета и странка. Након тога ћемо се позабавити и партијама и појединим интелектуалним стремљењима из последње две деценије обновљене демократије у Србији.

Историја српског конзервативизма има ту срећу да јој на почетку стоји једна заиста велика интелектуална фигура и један од највећих људи које је овај народ имао. Реч је о Јовану Стерији Поповићу. Стерија је, нажалост, данас познат и слављен само као комедиограф. Као ретко коме у историји, десило му се да се један аспект његовог стваралаштва „прогута” и засени сву ширину његовог ангажовања, истраживања и рада. Само озбиљнији познаваоци знају да је Стерија био и писац трагедија, афоризама, шаљивих календара или сјајне медитативне поезије; да је био добар правник који је иза себе оставио први уџбеник природног права у Србији; да је створио темеље модерне српске просвете, доносећи први Закон о образовању, оснивајући школе, постављајући схему образовних институција, те пишући сâм низ уџбеника; да је основао прво позориште, обучавао глумце и припремао своје комаде за извођење; да је основао први српски музеј; да је један од покретача и првих чланова Друштва српске словесности, будуће Српске академије наука и уметности; да је дао огроман допринос стварању српског књижевног језика итд.

Међу најважније доприносе конзервативне традиције у Србији спада увођење поретка међу један хајдучки народ и оснивање институција. Постоји читав низ институција које је Стерија основао, установио или иницирао. Ту спада: заснивање укупне српске просвете (писање првог Закона о школству 1844, креирање свих уредби и доставних аката за примену закона, приморавање локалних управника да граде школске зграде, оснивање девојачке школе, покретање првих просветних часописа, иницијатива за једну уметничку школу), покретање Народног музеја, оснивање прва два позоришта (на Ђумруку и код Јелена), оснивање Друштва српске словесности, будуће Академије наука, покретање иницијативе за терминолошки речник и огроман рад на профилисању и дефинисању научне терминологије у српком језику...

Још читав низ елемената који се налазе у Стеријином стваралаштву, погледу на свет и животу јасно га стављају у тадашњи европски конзервативни табор. У сјајној песми Година 1848-а, Стерија даје своју слику о револуционарној години, о метежу, паљевини, крви и злочинима које је произвела, као и о посебно штетним политичким последицама које је иза себе оставила. Предмет напада су начела Француске револуције које је 1848. поново изнела као барјак: „Громко разлеже се глас ’слобода, једнакост, братимство’”. Уз њих, ту је и начело народности, односно апстрактног национализма који је у то доба био посматран као једно од најлибералнијих и најсубверзивнијих начела у метерниховској Европи. Стерија је против таквих револуционарних испада, страсти и немира.

Стерија је такође велики противник демократије и масе уопште. Затим, Стерија је – попут сваког конзервативца – скептик. Овај скептицизам је (као и у свакој доследно изведеној конзервативној грађевини) директна последица теорије о људској природи која стоји у основи свих идеолошких система. Нарочито у Даворју је експлицитно и доследно разрађена једна теорија антрополошког песмизма и из ње изведено дубоко меланхолично схватање света с тезама о варљивости свих великих прегнућа и људских послова уопште.

Стеријин конзервативизам можда је најјасније испољен у његовом исмевању помодарства. Исмевању снобизма посвећене су прве две Стеријине комедије, Лажа и паралажа и Покондирена тиква. Не случајно, предмет критике су углавном жене. Султана из Зле жене је заиста неукроћени ђаво коме се, према Стеријином мишљењу, једино батином и снажном мушком доминацијом могу и морају наметнути оквири за разумно и корисно деловање. То је истовремено и његово схватање како одбранити породицу и ред у њој. Не треба заборавити да Стерија пише и ствара у време кад и Шопенахуер и разни други заступници овог класичног конзервативног третмана жене. Као потврда Стеријиног конзервативизма могу се навести и подстицање класицистичког образовања које је наметано и у српској просвети, за шта га је Слободан Јовановић неоправдано оптуживао, затим његово ангажовање и правац делања у споровима око језика и азбуке, критика скоковитости и коначно, онај благи прелив ироније и меланхолије који провејава кроз читав његов стваралачки опус и рад, а који је остао заштитни знак највећих представника овог политичког усмерења.

Следећи на листи јесте кнез Михаило Обреновић. Овај владар је, иако је био тек осам година на власти, заправо поставио темеље озбиљне уређене српске државе са свим елементима државног апарата. Након одласка са оцем у изгнанство, провео је седамнаест година ван Србије и то доба је искористио за стицање огромног знања и познанстава. Пропутовао је читаву Европу, изучио међународне односе и политичке системе великих држава и, сходно томе, формирао свој начелни политички став и своје виђење како Србију треба уредити и како је поставити у међународној утакмици. У традиционалној комунистичкој историографији Михаило је по правилу оптуживан за аутократску владавину, за гушење слобода, кршење традиционалне сељачке самоуправе, претерану централизацију и бирократизацију итд. Реч је о процесима које озбиљан аналитичар и познавалац тешкоћа изградње државе може само да поздрави. Михаило је уводио ред и правио државу на једини начин који је тада био могућ у хаотичној земљи са необразованим становништвом, неразвијеном привредом, малобројном елитом која се тек формирала и свим осталим проблемима.

Потпуно су неоправдане оптужбе да је он читав апарат правио како би учврстио своју власт. Михаило је био велики српски али и балкански патриота и све мере које је спроводио по њему су биле само инструмент за јачање државе и њено што боље оспособљавање за неки будући ослободилачки рат. Штавише, нико од његових тадашњих либералних противника није му оспоравао да има исте циљеве у спољној политици као и они, и на тим пословима су заједно радили, али су они сматрали да ће слобода штампе и парламентарног живота донети више снаге тој држави. Михаило је, међутим, сматрао (а искуство кнеза Александра Карађорђвића је, чини се, то добро потврђивало) да су не само народ већ и његова елита још увек неприпремљени за уживање и правилно коришћење слободе. Стога је неопходно изградити им оквире, институције, навићи их на то шта је држава и тек постепено отварати могућности за практиковање слободе.

Тако је већ на Преображењској скупштини 1861. Михаило прогурао читав пакет закона којима је постављена основа административног уређења српске државе: Државни савет је претворен у административну установу; ограничена је некадашња огромна самосталност чиновника који су сада претворени у службенике министара; донет је нови Закон о општинама којим је ограничена стара локална самоуправа српског села; појачана је активна војска и повећан број редовних активних официра. Михаило је пуно радио и на томе да Београд од касабе претвори у европски град. Градио је улице и широке тргове, а за време његове владавине изграђено је и Народно позориште.

Уз Михаила по правилу мора да се помене и његов најближи сарадник, човек који је скоро тридесет година вршио власт у Србији. У питању је Илија Гарашанин, један од најважнијих уставобранитеља, вишеструки председник владе, министар спољних и унутрашњих послова и аутор чувеног Начертанија као првог стратешког плана о правцима српске спољне политике. Овај предани и вредни човек из сенке можда је одлучујуће допринео изградњи, устројавању и функционисању административног и државног апарата у Србији на чијем је челу и сâм годинама био. Живан Митровић је лепо уочио да је прва српска партија била та чиновничка, конзервативна партија: «Прва наша странка, још неорганизована и без програма јавила се међу чиновницима. Или боље рећи, чиновници су претстављали онај друштвени ред против кога су устајали сељаци. Та прва чиновничка странка били су стари чиновници Илије Гарашанина. Појавили су се у несређеним приликама после промене на престолу, под вођством ауторитета Гарашаниновог. Конзервативци су заводили ред и законитост и угушивали су сваки покрет који би ово нарушавао.»

Међу тим значајним првим чиновницима, професорима и јавним радницима поменимо овде само име Косте Цукића. Овај први велики економиста био је, попут данашњих америчких конзервативаца, комбинација економског либерала и политичког конзервативца. Његова еволуција до доследно изграђене конзервативне позиције логично открива како је управо суочавање с праксом и бројним конкретним проблемима човека који се бавио државним апаратом у то доба неминовно водила ка афирмацији конзервативних начела: свуда је требало уводити ред, сузбијати немир и неред, градити институције, писати књиге и уџбенике, образовати будуће службенике, ковати новац итд. Цукић је био веома оштар против светоандрејских либерала као што су Владимир Јовановић и Јеврем Грујић, за које је мислио да неразумно гурају државу ка много већим прегнућима од оних за које је била способна. (Либерали су били далеко агресивнији у спољној и националној политици и настојали су да српски покрет увежу с револуционарним покретима широм Европе. То је за конзервативце била крајње самоубилачка мисија, пошто су знали да Србија сама није спремна за рат и да мора да се боље организује и сачека бољу међународну констелацију снага.)

Након ове прве генерације прото-конзервативаца дошла је следећа генерација која је већ имала изграђеније ставове, прецизнију политичку позицију и јаснију свест о томе шта ради и начину на који се њена политичка позиција може квалификовати. У питању су припадници Напредњачке странке. Одређујући их као личну странку Краља Милана, Митровић је њихову делатност описао на следећи начин: «Имајући за циљ уређење државе, напредњаци су сузбијали радикални демократизам и кад год су имали пуну власт за најкраће време приступали су извођењу низа рефорама.»

У плејади значајних српских политичара који су обележили последњу четвртину 19. века истиче се неколико имена, нпр. први председник једне напредњачке владе Милан Пироћанац, затим вођа странке Милутин Гарашанин, Јован Мариновић и Никола Христић. Овде ћемо издвојити два имена код којих се политички рад спојио са озбиљним научним, истраживачким и пропагандним делатностима. У питању су Стојан Новаковић и Чедомиљ Мијатовић.

Стојан Новаковић је сигурно један од највећих стваралаца у историји српског народа, велики историчар, филолог, политичар, дипломата, педагог, агитатор. Био је министар просвете и црквених дела, министар унутрашних дела, члан Државног савета, члан Сената, председник Владе, опуномоћени посланик у Цариграду, Петрограду и Паризу, преговарач на Лондонској конференцији, председник Српске академије, предавач на Великој школи, члан више страних академија наука укључујући и француску... Иза њега је остало више од четрдесет књига.

Новаковић је један од оснивача Напредне странке и њеног часописа Видело. Ова странка је водила Србију на прелазу векова и највише учинила за њену модернизацију и институционализацију. Попис њених заслуга је огроман, али је још важнија свест о томе са колико опреза и рада Србија мора да наступа и како се, с друге стране, с унутрашњом слободом мора пажљиво поступати, односно да се народу мора давати онолико слободе и права колико је способан да прихвати. Ово су искусили и на сопственом примеру, пошто су 1881. након доласка на власти донели пакет веома либералних закона о штампи и слободи организовања, које су већ након три године морали да ограничавају зато што је Радикална странка ова права користила за подбуњивање народа, ширење немира и беспримерни популизам.

За Новаковића су мера и еволутивност врховни принципи организације. Он је већ имао и солидно познавање политичких идеологија као и јасну свест где се сâм на том спектру налази. У делу О улози владаоца у државном организму које је настало као размена мишљења са Живојином Перићем, он излаже своје основне политичке ставове експлицитно се одређујући као конзервативац: „Ви мислите као и ја, да се држава не може правилно развијати ни усавршавати, ако у њеном стварању нема никаква утицаја онај дух чувања, одржавања и умерености који се тесно везује с конзервативним идејама”. Како оне изгледају: „У конзервативне идеје иде поглавито чување реда, пажња на традиције колико их има, строго држање законитости, жртвовање свију ситних обзира дисицплини, оданост к служби верност к заданој речи, к своме старијем и к закону, реформе еволуцијом, искреност политичких убеђења без претварања и без шпекулација”.

На супротној страни стоји гледиште револуције које се, како каже Новаковић, именује као демократско или радикално. Они промовишу обману, силу и неред: „По конзервативним начелима поправка се тражи мирним и редовним путем, докле их присталице револуције ломе како стигну. По конзервативним начелима неправилно искорењивање једног зла сеје место њега десетине других зала”. Припадност конзервативизму види се и у његовом заговарању једне класичне конзервативне институције, Сената, који је за владавине Напредњака и уведен у Србији. Сенат је, по Новаковићу, онај инструмент који најбоље може да уравнотежи сталне сукобе између Представничког дома и владара. Он усмерава Скупштину и штити владаоца.

Чедомиљ Мијатовић је други озбиљан економиста кога је Србија имала и најозбиљнији рани критичар социјалистичких и радикалних идеја у Србији (Недавно се појавила лепа, богата и обимна монографија о његовом животу и раду. Види Слободан Г. Марковић, (2006), Гроф Чедомиљ Мијатовић: викторијанац међу Србима, Правни факултет и Досије, Београд). Мијатовић је по свему изузетно занимљива и несвакидашња особа. Он је такође био министар финансија у чак пет влада, министар иностраних дела, председник Академије наука, дипломатски представник Србије у Лондону и Цариграду, преговарач приликом потписивања мира у Букурешту којим је окончан рат са Бугарском, најповерљивији човек краља Милана, потписник тајне конвенције са Аустроугарском итд.

Мијатовић је заслужан за увођење метарског система, за доношење закона о ковању српске сребрне монете и за формирање Народне банке (иако је он сâм највише заслуга за то придавао Кости Цукићу). Он се посебно истицао као веома религиозна особа што га је одвајало од најближег окружења српских политичара тог времена. Веома је жалио што се код Срба на цркву најпре гледа као на политичку институцију и што садржина религије с њеним моралним начелима никад није продрла у и даље веома паганизован народ. Стога је сâм много радио на превођењу популарних религиозних текстова и на другим видовима пропагирања религиозности. Чак му је био понуђен и положај охридског архиепископа. Треба поменути да се доста бавио спиритизмом као видом научног доказа у тачност хришћанских учења.

Под утицајем своје жене Енглескиње и веома блиских веза које је направио с припадницима викторијанске Енглеске, он је јасно увидео да развоја капитализма и снажне економије нема без моралне и религиозне основе која даје вредносни и интитуционални оквир за предузимљивост. Мијатовић је тако пуно радио и на пропагирању идеје пословне етике код нас. Све у свему, код њега је постојала веома суптилна комбинација снажних религозних уверења, економског либерализма (био је снажни противник протекционизма) и умереног политичког конзервативизма.

Последњи изданак ове традиције може се наћи у лику и делу познатог правника Живојина Перића. Он се у политици јавља у првој деценији 20. века и улази у парламент на изборима 1906. као посланик обновљене Напредне странке. Међутим, ускоро се све више одваја од ње незадовољан њеним пристајањем на радикалну проруску политику. Себе је сматрао јединим доследним настављачем изворног конзервативног програма ове странке и у својим књигама и говорима прецизно је теоријски разрадио класичну конзервативну позицију која је у унутрашњој политици захтевала дводомни парламент, доследно поштовање принципа и морала, организовање војске на строго уређеном касарнском принципу, и напоредни развој слободе народа с јачањем његове културе. Био је оштар противник популизма и сељачког задругарства. У спољној политици је – упркос споровима са Аустријом – тражио доследно настављање обреновићевске политике блиских односа са западом и са Аустроугарском, критикујући проруску оријентацију радикала. Његова крајња визија је идеја о балканској федерацији једнаких народа која улази у општу европску федерацију хришћанских нација, чиме је обновио метерниховски космополитизам као елемент изворног европског конзервативизма.

Перић је најдетаљније изложио ова схватања у говорима од 5. јануара и 7. априла 1914, када је најављена и основана Српска конзервативна странка. Рат је изнова потресао и његову перцепцију света, тако да је у периоду између два рата променио своје становиште и почео да заступа неку врсту хришћанског социјализма, окретања нематеријалистичком истоку итд.

Навођење ових неколико имена показало је како се током 19. века, заједно с успоном српске државе и рађањем нове елите, створило и довољно елемената за постепено сазревање солидне традиције европског конзервативизма. Ова природна еволуција је нажалост пресечена у 20. веку. Покидана је ратовима, затим југословенском заједницом у којој су током прве две деценије међунационални сукоби потиснули сваку могућност прављења релевантне програмске политике и коначно, дугогодишњом владавином комунизма после Другог светског рата. Пажљиви истраживач и познавалац историје конзервативних идеја могао би, наравно, и током овог периода да нађе занимљив материјал у идејама и пракси појединих државника, писаца, уметника, свештеника, војсковођа, научника, економиста... Такође предстоји и озбиљно истраживање идеја које су се чувале и развијале у емиграцији током друге половине 20. века.